Дискретни хероји

Дискретни хероји

ПИШЕ: Денис Шулић

 

Сигурно да нема ,,онлајн“ писмене особе на подручју Републике Српске, Федерације БиХ, Србије и Хрвтаске која није упозната са причом о малом Јованчету са Мањаче који продаје своје малине како би зарадио довољно новца да би му родитељи могли обезбиједити нову школску торбу, књиге и свеске за наставак школовања.

Како то обично и бива када дође до опште ,,онлајн“ маније, људи добрих срца, институције и фирме се ухвате у коштац са проблемом и тај проблем добије рјешење у веома кратком периоду. Тако је било и са нашим малим јунаком. Добио је све оно што је желио да има, пристојну торбу, нове књиге и свеске да може похађати школу. Поред тога, добио је и стипендију која му несумњиво даје сигурност у наставку школовања.

Међутим, Јованче је, након свих тих заслужених поклона које је добио, рекао да ће наставити продају својих малина, а када му нестане малина, наставиће са продајом купина.

Наше друштво које живи изразито брзим темпом живота, овај поступак младог хероја примило је здраво за готово, како би стара народна изрека рекла „од дрвета нисмо видјели шуму“. Нашим начином живота, полако али сигурно, нажалост, губимо праве и истинске вриједности, а узимамо оне вриједности које нам намеће конзументско друштво у којем живимо. Почели смо се односити једни према другима као да смо неки производи који имају јасно одређен, најчешће кратак рок трајања и ствари гледамо само из једне перспективе без да се запитамо да ли је то исправна и потпуна слика. Зато и не видимо „шуму“ испред себе.

Та „шума“ је одгој који су Јованчетови родитељи усадили малом хероју, одгој да у животу никоме ништа не пада са неба, да на поштен начин треба зарадити за себе и за своје ближње, одгој из којег произилази људскост и пожртвовност. Нажалост, мали број родитеља се овако односи према својој дјеци, али ово питање одгоја није и не би требало да буде само ствар родитеља, већ свих нас. Задатак нас као друштва у цјелини је да указујемо на добре примјере и позитивне ствари. Да нам не буде једини животни циљ „сад и одмах“ без даљег гледања у будућност.

Чему нас учи примјер младог Јованчета?

Упозорава нас, као друштво, да морамо видјети дубље и шире, да се морамо угледати и на малог Јованчета, а поготово на његове родитеље. Да себи, својим ближњима, пријатељима, а поготово дјеци усађујемо вриједности које посједује Јованче захваљујући својим родитељима.

Онда када то будемо радили интензивно и предано, заједно ћемо градити бољу будућност за све нас. За почетак, потражите дискретне хероје у вашој улици. Изненадили бисте се колико их има.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *