Игре под маскама

Игре под маскама

ПИШЕ: Ондина Лепки

 

Луда ноћ. Слушалице у ушима, жустрим корацима идем ка студентском. Понегдје који пролазник видно окупиран својим послом и потјеpан хладноћoм, исто као и ја, иде ка своме циљу. Посматрам куће и зграде у пролазу. Све изгледају топло и мирно. На сваком прозору завjесе различитих боја, дезена и кроја, али све довољно непровидне да бисмо видели шта је то унутра. Да ли се кријемо због других или самих себе? Да ли само не желимо да нам неко „забада“ нос у „наше ствари“ или се бојимо онога што би видио или открио? И… зашто уопште полазимо од те мисли да некога интересује шта радимо унутар своја четири зида и ко смо заиста? Као што стављамо завјесе на прозоре, тако стављамо и завесе на своје мисли, осјећања, поступке и душу. Разним оправдањима или критикама стављамо завјесе чак и на себе сами пред нама самима. И тако тежећи ка њој, далеко смо од ње – истине. Помислићете: „Па какве везе имају завјесе са свим овим, зар не? Од неких, тј. због неких треба да стављамо завјесе (сакривамо) своју (не)срећу да се њоме не би китили, наслађивали, мијењали је, облатили, упрљали, хендикеповали је на било који начин, ампутирали јој чистоту и пришили горчину. Питам се како препознати те џелате. Мрачно је… ухвати ме по навици нека језа. Опет пролазим поред гробља. Поглед ми пада на фотографију црно – бијелу и осмијех на лицу тог човјека. Човјека који је отишао, од којег ништа није остало у опипљивом смислу, који је, вјероватно, заборављен од многих које таре колотечина живота или се, пак, неко буди, заспива, спи и живи са тугом, борећи се у машини званој живот и бјежећи од друге која се зове његова смрт .

Зар ни напустити ово мјесто не можемо без завјесе? Нико од нас га неће напустити тако насмијан нити ће нас се сви сјећати само насмијаних. Опет набачен осмијех само због тих успутних, непознатих људи. А чему? Чему потреба да најбоље изгледамо када се најгоре осјећамо? Заваравамо друге или себе? Само себе, јер тај набачени осмијех можда можемо продати само непознатим, небитним особама које, ионако, није брига ко смо и како се осјећамо, а драге и битне ће требати бољу маску од јефтиног осмијеха. Наравно, не морамо се на све стране расипати својим емоцијама, нити их показивати – свијет, ипак, никада неће бити способан да прихвати било чију нагост душе! Тијела да, јер је оно завјеса душе – оно право и истинско и даље је скривено, умотано и закамуфлирано.

И сад… да ли нам је , уопште, маска потребна пред другима? Зар је лоше показати своју рањивост? Очито да смо створили илузију да јесте, јер је не можемо показати често ни себи самима, бар не у правом тренутку – сада, ако је некада и покажемо. И тако док ми постанемо свјесни једног тренутка, прође њих много – па кажемо да нам живот бјежи, а нисмо свјесни да га сами пуштамо. Бјежимо од клишеа, једноставних ствари, најјачих и најдубљих емоција, јер сви желимо бити посебни, другачији и јединствени. Тек када схватимо колико се истог у нама крије, постаћемо свјесни своје различитости. Морамо бити изграђене личности да бисмо били посебни. Особина којој толико тежимо, да ће глобализацијом постати обична. Обична! Кућа без темеља или крова не може се назвати кућом, тако ни човјек без свега онога што га човјеком чини (свих падова и успона, снаге и рањивости) то није .

Толико снаге, једноставности , а опет рањивости и посебности, а на крају и клишеа носи у себи то „волим те“. Једно „волим те“ нису само ријечи, обичне ријечи. Уз њих долази додир, поглед, топлота у гласу и јак осећај те друге особе да те има, али не и поседује, јер ниси ствар. Баш зато што нисмо сваку особу завољели из истих разлога, „волим те“ неће сваки изговорени пут звучати и бити исто. Чак ни упућено истој особи, јер некад ћемо је вољети више, а некада, нажалост, мање. Па како да ни особи коју волимо не можемо себе  „скинути“ ни превалити преко усана те ријечи које желимо и треба да кажемо, а не можемо рећи? Зар је осјећати одлика слабих, а ријечи оружје глувих и нијемих? Колики је бездан, висина или понор људска душа када остаје увијена тајнама, покривена маскама и забетонирана илузијама, ако не и нама самима, онда бар другима? Зашто балон од сапунице представљамо челиком кад ће сви видјети кад балон пукне?!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *