Како смо дошли у позицију да бранимо квалитет?

У Приједлогу Стратегије за развој образовања 2016-2021, коју је недавно усвојила Влада РС, наведено је да се  на Универзитетима у приватном власништву укидају правни, медицински и педагошки студијски програми. Читам ових дана разне анализе овог потеза. Једни кажу на овај начин призната је грешка направљена прије деценију, док други мисле да је ријеч о дискриминацији студената са приватних факултета. Моје мишљење да је држава коначно стала у одбрану оног што је њено – два јавна универзитета и преко 35 хиљада студената који на истим студирају. Није овдје ријеч само о одбрани два јавна универзитета као институција, него и заштити три кључна стуба на којима почива наше друштво – просвјета, здравство  законодавство.

Као студентског лидера колеге, а и професори, често ме питају како смо дошли у позицију да морамо да бранимо квалитет и боримо се против куповине знања и диплома. Дакле, ми више бранимо квалитет него што размишљамо о унапређењу истог јер су на снази ретроградне снаге девалвирања система високог образобања, а самим тиме и академске заједнице. У послератном периоду, док смо сравњавали рачуне, видали ратне ране, свијет није стајао. Развијао се невјероватном брзином, док смо ми то вријеме готово преспавали. Потом смо кренули у европске интеграције које би нас придружиле савременом уређеном друштву. Пут ка Европи почели смо од реформе образовања, од предшколског до високог. Та реформа подразумијевала је стварање конкуреције јавним универзитетима отварањем приватних. И тако и би. Са примјеном „болоње“ почели смо 2005. године. Док је за нашу академску заједницу ово био један сасвим нов и поприлично непознат процес, с друге стране појавили су се они који су све знали. Представили су се као модерни факултети са студијским програмима урађеним по највишим свјетским стандардима, а чије дипломе су признате широм свијета. Уз добар маркетинг и рекламу, сви они који су себи могли да приуште студиј на овим факултетима уписали су се. Како то обично бива код нас, умјесто побољшања квалитета високог образовања добили смо супротне посљедице. Број младих високообразованих људи на бироу за запошљавање рапидно је порастао. Успјели смо да будемо у врху, али не по квалитету образовања, већ по броју вискообразованих незапослених људи. Бар тако на папиру пише. Дипломе приватних и јавних универзитета су изједначене. У пракси, показало се да они који долазе са приватних факултета немају исти квалитет као дипломци са јавних универзитета али имају једну уобичајену предност, предност код запошљвања базирану на непотизму јер су студенти тих „установа“ најчешће људи који су већ били запослени у јавној управи те су овај вид образовања искористили за брзо напредовање или људи који су већ на бази истог принципа имали претпоставку утицаја на запослење те им је само требао одговарајући степен стручне спреме. Евидентно је да је у приватном сектору ситуација другачија односно да се запошљавање врши на основу квалитета те да износ накнаде није условљен степеном стручне спреме него прије свега квалитетом и заслугама па и могућностима правног субјекта.

Умјесто да смо ишли корак по корак према Европи, у сегменту вискоког образовања смо трчали, можда и пребрзо. И сада сносимо посљедице. Да се разумијемо. Европски принципи и став да образовање на свим нивоима треба да има конкурецију је исправно. Па и Харвард је приватни универзитет. Међутим, у цијелом свијету прописана су строги закони и правила који контролишу рад ових универзитета. Код њих, уколико студент не задовољи својим резултатима губи право на студирање. Код нас, према свим проведеним анализама, тога нема. Број оних који упишу студијску годину и оних који дипломирају је скоро 100%.

Недавно је у Бањалуци, одогварајући на питање једног студента, предсједник Републике Српске Милорад Додик је рекао да имамо око пет приватних факултета који вриједе и раде нешто, а да све остале треба затворити. Намеће се питање како су и по којим критеријумима сви редом недавно добили акредитације за рад.

Подсјетићу на примјер Европског универзитета у Брчком који је познат у региону по томе што је професор физичког васпитања и културе, полагањем разлике испита, добио диплому професора математике. А неколицина таквих „професора“ преплавила је за кратко вријеме, не само БиХ, него и регион. Прописани закон у случају овог универзитета у пракси се показао као слаб, а држава тотално немоћна.

Због свега наведеног великим дијелом највише испашатају они чија диплома је поткована поштено стеченим знањем. Они сада чекају своју шансу на бироу тонући у потпуну летаргију, немоћни да ураде било шта да промјене систем и устану у борбу против корупције. А има ли горе корупције од те да за новац добијеш диплому?

На крају моје прве колумне надам се да ће приједлог Владе Српске добити подршку у Народној скупштини, а искрено скептичан сам да хоће јер и тамо сједе они који имају дипломе ових факултета, који раде на истим или су чак и један од власника. С друге стране, стоји и чињеница да затварањем приватних факултета и универзитета неће бити ријешен проблем високог образовања у Српској и БиХ. Два јавна универзитета морају наставити пут развоја и реформи. Посебно је битно увести практичну наставу на факултетима и успоставити бољу сарадњу са привредом.

Док не дође до промјена, пред будућим генерацијама је тешка борба да ово друштво врате на прави пут гдје ће одлуке доносити они имају знање и знају да раде свој посао. Биће боље када се да шанса најбољима и писменима да кажу оно што имају. Биће боље када поново успоставимо систем вриједности. Тек тада ћемо као друштво кренути напријед.

 

Александар Главаш

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *