Музицирање као начин живота

Музицирање као начин живота

 

„Таленат је јефтинији од сланика на столу, оно што чини успјешну јединку напоран је рад“, рекао би Стивен Кинг. Познајемо много талентованих јединки, које су због недостатка дисциплине и мањка воље протраћиле таленат, док је мали број оних који су показали спремност и истрајност у његовом развијању. Зорица Новаковић, студент четврте године на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци, на одсјеку за клавир, у класи професорице Сњежане Поповић Вулета, еклатантан је примјер како се одрицањем, посвећеношћу и свакодневним радом постаје успјешан, цијењен, те како прије и послије бљештавила бине, аплауза и овација постоји читав један свијет саткан од сати и дана вјежбања. Оно што краси ову младу пијанисткињу, прије свега су скромност, позитивна енергија, преданост својој највећој љубави-клавиру. Са Зорицом смо разговарли о њеним почецима, музици, умјетности, као и њеним плановима за будућност.

13331060_1101244603252771_8252129361974601578_n

АВАНГАРДА: Љубав према музици је безгранична и рађа се веома рано. Можеш ли да се присјетиш својих почетака, какве слике ти се формирају у сјећању када помислиш на први додир тебе и музике?

ЗОРИЦА: Музика је у почетку била игра. Нисам о њој размишљала као о животном позиву, већ сам једноставно уживала у тим тренуцима проведеним у игри, тј. музици. Када причам о томе, увијек се радо сјетим раних почетака, свог пријемног испита у основну музичку школу. То је било нешто потпуно ново и тада сам остварила први контакт са музичким инструментом-клавиром. Та припремна настава коју сам похађала прву годину, часови солфеђа, су касније допринијели да се при избору инструмената одлучим управо за клавир. Активнијим радом много сам завољела оно чиме се бавим, а у међувремену је сазријевала жеља да се озбиљније бавим музиком. У том периоду велики утицај на мене имали су моји наставници који су ми дан данас као друга породица. Наш заједнички труд и залагање су разлог зашто сам овдје гдје јесам.

АВАНГАРДА: Клавир си почела да свираш у деветој години и он је остао твоја највећа љубав. Оно што буди велико поштовање је твоја посвећеност свирању и потврда да таленат без преданог рада не вриједи ништа. Колико времена проводиш вјежбајући?

ЗОРИЦА: Мислим да је то индивидуална ствар и не постоји правило колико времена би требало одвојити на вјежбање неког инструмента. Ја не вјежбам сваки дан исти број сати, а много је фактора који утичу на то (на примјер, технички и музички захтјеви програма који се свира). Неки педагози истичу да би требало вјежбати минимум 4 до 6 сати, док свјетски пијаниста Артур Рубинштајн тврди да је 3 сата дневног вјежбања максимум, јер особа мора да нешто и доживи што ће касније пренијети у своју умјетност.

АВАНГАРДА: Бављење музиком не може се замислити без искрених емоција. Како се осјећаш док свираш, ако је уопште могуће описати тако нешто?

ЗОРИЦА: Тешко питање. Углавном, трудим се да одржим концентрацију и да се сјетим свих детаља којима сам посветила пажњу приликом вјежбања истог. Но, оно прво и основно што никад не заборављам је да музицирам. Ипак је у томе чар, љепота и суштина музичке умјетности.

АВАНГАРДА: Можеш ли да издвојиш одређене композиторе који у теби буде највећу емоцију и чија дјела те посебно инспиришу?

ЗОРИЦА: То су већином руски композитори: С. Рахмањинов, А. Скрјабин, П. И. Чајковски, М. И. Глинка, М. Мусоргски и многи други.

12734156_555861867923570_8560029763981682276_n

АВАНГАРДА: Коју музику слушаш приватно? Постоји ли одређени жанр који преферираш?

ЗОРИЦА: Поред класичне, озбиљне музике, не могу да издвојим још неки жанр посебно, јер увијек слушам више различитих. Углавном, то је музика на страном језику. Поштујем креативност и волим да чујем да неко пише своју музику, као и кад неко уради одличан „кавер“ неке популарне пјесме и поклони старој музици неко ново рухо. Такође, као и већина мојих вршњака кад имам времена посјећујем музичке фестивале и концерте.

АВАНГАРДА: Посљедњих неколико мјесеци боравила си у Трсту, на размјени студената у оквиру „Erasmus plus“ програма, гдје си примљена на извођачки одсјек за клавир на Конзерваторијуму за музику „Ђузепе Тартини“. Можеш ли са нама подијелити своја искуства, запажања, анегдоте?

ЗОРИЦА: То је било нешто потпуно другачије од свега што сам доживјела до сад. Пријавила сам се на размјену јер сам жељела промјену, а мислим да свако ново искуство добро дође у даљем раду и усавршавању. Трст је јако лијеп град и позната лука. Живот је поприлично динамичан, али упркос томе, Италијани никад не заборављају да уживају. Највише ми се свидјела италијанска кухиња и тај њихов начин живота. Упознала сам много драгих људи. Италијани су јако љубазни и не разликују се много по темпераменту од нас, тако да смо се добро разумјели и слагали. На конзерваторијуму је радна атмосфера што ми у потпуности одговара. Колеге су ми били и студенти на размјени из Србије, Црне Горе, Македоније, Албаније, па чак Финске и Шпаније. Сви смо се спријатељили и након свега остали у добром контакту. Једина потешкоћа коју сам имала у почетку је италијански језик, али сам га једним дијелом савладала и наставићу да га усавршавам на курсу. Оно што је другачије у односу на нашу академију у Бањој Луци је разноликост одсјека и систем образовања (3+2). Имају више различитих одсјека за инструменте и мени посебно интересантан џез одсјек. Такође, у Трсту може да се чује и опера, а град током љета има занимљива вечерња дешавања, као што је фестивал филма. Уопштено, овај програм размјене је била добра одлука и препоручила бих свим студентима да се пријаве ако имају прилику и наравно ако то желе.

АВАНГАРДА: Какви су твоји планови за будућност?

ЗОРИЦА: За почетак хоћу да дипломирам, а затим да се посветим припреми програма за пријемни на мастер студије. Желим да наставим активно да се бавим музиком и да концертирам, а у међувремену да научим италијански језик јер ми је жеља да говорим што више различитих језика.

АВАНГАРДА: С обзиром на то да да смо ми прије свега студентски портал, која је твоја порука колегама студентима и младим људима уопште?

ЗОРИЦА: Поручила бих им да раде оно што воле и што их чини срећним. Мени је мој колега једном рекао да срећа помогне некад, а рад увијек, па нека им ово на неки начин буде звијезда водиља. Упорност се на крају исплати!

 

РАЗГОВОР ВОДИО: Синиша Балта

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *