(Не)култура сјећања

Препуна излетишта, људи којима ни киша не квари расположење, неизоставан роштиљ, много смијеха и много алкохола, иста слика сваке године. Обиљежавамо празник рада (са ироничним призвуком, дакако)? Користимо прилику да одморимо од тупе свакодневице или још боље да је заборавимо ако је могуће? Једноставно користимо прилику да се добро напијемо (мада се то у нашој земљи ради и у свакој другој прилици)? Свако нека изабере по свом афинитету и опет нико није погријешио. То је сасвим у реду. Сви славимо Први мај. Зашто доводити у питање нешто што се годинама ради и притом никога не вријеђа? Сви смо дио тога, то је дио нас и у томе нема ништа лоше. Важно је да се слави. Међутим, шта ћемо са онима које Први мај асоцира на нешто друго, нешто мрачније, болније, трагичније? Нажалост, има нас и таквих.

Сјећања најранијег дјетињства попут подрума, звука сирене, граната, рафала, питања „Гдје је тата?“ и „Зашто морамо селити?“ нису нимало првомајска, осим календарски. Могао је то да буде било који други датум, али ето збило се баш тада. Баш на први мај, баш у Западној Славонији, у прољеће деведесет пете. За једне војно-редарствена акција, за друге етничко чишћење. За једне дан побједе, за друге дан жалости. За једне парада, за друге парстос. Крупне и скупе ријечи за „нас“ и „њих“, али за сваког ЧОВЈЕКА, један велики пораз људскости. Пораз људскости који броји стотине мртвих, јер смрт не пита ко је у праву, хиљаде протјераних, који су успјели да јој умакну остављајући домове и неке љепше животе.Али, то је само једна крвава страница, књиге нимало маштовитог наслова-РАТ, која броји хиљаде страница и још увијек није завршена. Барем ми на Балкану то знамо. Спорићемо се још дуго ко је „наш“, ко „њихов“, ко је ослобађао своје, ко је протјеран са свога, ко је нападао, ко се бранио, али „наше“ мртве и „њихове“ мртве нико нам никада неће вратити. Вријеме ће, као и увијек, донијети коначан суд (а можда код нас и неће), а до тада ћемо штампати различите уџбенике историје, доносити закључке по осјећању, причама старијих, добрим или лошим документарцима, јер једино то и радимо ових двадесет година. Када се сјећамо жртава рата, да ли више жалимо жртве или у својој срџби и непажњи изазивамо нове? Данас код „њих“, на другој обали Саве, чини нам се, духови прошлости дивљају више него раније. Спомињу се ксенофобија, шовинизам, фашизам. А код нас? Смијемо ли наглас да кажемо да је другачије? Ако јесте, у ком смислу и колико другачије? Оно што је сигурно заједничко јесте да и „ми“ и „они“ још увијек раскопавамо ране, умјесто да се трудимо да зарасту. Ожиљци ће свакако остати, али као опомена за прошлост коју не можемо промијенити и нада за будућност на коју можемо утицати. У првом реду, МИ-млади људи, рођени крајем осамдесетих, почетком деведесетих и касније, слободни и неоптрећени прошлошћу, а има нас довољно. У праву сте, можда звучи као клише и већ је толико пута речено, али да ли сте сигурни да сте као појединац ЗАИСТА покушали да мијењате свијест, да не мрзите, да не упирете прстом у оног другог? Ја знам да нисам. Барем не довољно.

Поглед у будућност не подразумијева да заборавимо прошлост, да се одрекнемо помена, да се не сјетимо жртава једног сулудог рата, нити тражи братство, јединство, неку Нову Југославију, не. Поглед у будућност тражи само поштовање према свим жртвама (а жртве смо сви), достојанствено обиљежавање помена и, најважније, осуду шовинизма и фашизма (који је нажалост итекако присутан).
Заједно са осталим Србима из Хрватске бићу на „Мосту спаса“ првог маја, заједно са осталим антифашистима на обиљежавању Дана побједе, деветог маја. Не због идеолошког, не због политичког, већ искључиво људског опредјељења.

Синиша Балта

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *