(НЕ)ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ!

(Не)остајте овдје!

ПИШЕ:Дејан Дојчиновић

Ево прошло је више од 100 година како је Алекса Шантић објавио пјесму Остајте овдје, једну од својих нaјпознатијих пјесама. Истина, у неком другачијем времену, али мотивисану готово идентичном ситуацијом у којој се данас налазимо. Сада, један вијек касније, можемо рећи да смо га потпуно изневјерили. Не само због тога што се његова визија заједничког живота не чини тренутно изводљива, него и по томе што заправо већина младих људи напушта ову земљу. Према подацима Министарства вањских послова БиХ, у посљедње двије године је нашу земљу напустило око 80 000 људи, а према подацима Свјетске банке, БиХ заузима водеће мјесто у свијету по одливу високообразованог становништва, илити, како се то популарно каже, по одливу мозгова.

Заиста фрапантни подаци. Онако посматрано на прву. Али, чињеница је да од свих водећих политичара нико не жели да мало загребе испод површине. Најлакше је статистички изнијети неке бројеве, а не бавити се узроком баш таквих бројки. Не виде они или не желе да виде да живимо у држави гдје је немогуће планирати будућност, гдје немамо ништа обезбијеђено за неки пристојан живот и гдје незапосленост младих износи преко 60%. Живимо у земљи гдје ти исти политичари мрвице хљеба опет мрве на неког балију, усташу и четника. А ми млади, ми бисмо да ЖИВИМО. Не да дишемо на апарате за дисање већ да дишемо самостално, пуним плућима. И желимо да и наша дјеца дишу пуним плућима. Чињеница је да смо сви ми криви због ситуације у којој се налазимо, да ми допуштамо да национализам буде изнад свега, изнад бољег живота. Крив је наш примитивизам. Након неког времена се досјете политичари како имамо негативан природан прираштај и то махом због емиграција и то претежно младих људи, али ту стане све. Не може се, ваљда, дубље загребати испод површине.

С друге стране, вјерујем да није лако ни у туђини. Оставити све и отићи тек тако, кренути испочетка, почети нови живот у новој култури, новом свијету. У праву је Шантић, сигурно је да сунце туђег неба не грије ко што ово грије, али је исто тако сигурно да се под тим сунцем може много лакше живјети, стварати, планирати будућност. Под тим другим сунцем можемо остварити право на образовање, здравствену и социјалну заштиту, право на посао, право на нормалан живот. И ко зна, можда након неког времена то сунце може постати наше, можда нас може гријати исто као и ово овдје. Тамо није као код нас, тамо нема оног нашег да треба да будеш срећан ако имаш било какав посао. А ако се овдје нађе неко ко случајно не размишља у складу са, можемо слободно рећи, овом нашом жалосном девизом данашњице, том неком се истог тренутка набије нека врста кривице у смислу Ћути, види само како је другима. Изгледа да смо се ми навикли да нам је лоше. Колективно се сви жалимо како је тешко, али све остаје на томе. Лакше нам је стајати пред амбисом, онако како стојимо већ годинама и надати се да ће можда бити боље. Треба нам дати орден за стрпљење, а истовремено нас ставити на стуб срама за кукавичлук.

И ломимо се сви у некој врсти унутрашњег, а опет колективног сукоба у сваком од нас. Да ли ће у нама превладати патриотизам, љубав за родном грудом или жеља да одемо негдје далеко, негдје гдје можемо живјети? Ићи или остати је данас шекспировско бити или не бити на овим просторима. Можда ћемо некада сви колективно успјети да пробудимо људе у себи, можда ћемо заједно да се боримо за боље сутра, можда ће наша дјеца моћи да добијају послове по заслугама а не да их добијају по неким родбинским, политичким или каквим год везама, можда ће бити наде за бољу будућност, а до тада… ИЋИ или ОСТАТИ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *