Нереаговање као свакодневица

Нереаговање као свакодневица

ПИШЕ: Синиша Балта

Док се конобар удаљавао, колега ме упита зар нисам наручио продужену са шлагом. На моје одмахивање руком „није важно, попићу кратку“ гунђао је као и обично. Наставили смо разговор „о тајнама живота и смрти“, али и даље сам се питао зашто не реагујем на нешто тако обично (можда баш зато и не реагујем) попут погрешне наруџбе и да ли би осамнаестогодишњи ја реаговао. Ситуација је сасвим банална, дешава се свакодневно, без изузетка, готово свима. Можда из поштовања према конобарима, који често обављају више послова (нису ми једном били психолози) за које нису довољно плаћени, можда зато јер су ми многи међу њима пријатељи, а можда због оног „не замјерај се конобару“, али битно је да нисам одреаговао. Међутим, ово није прича о конобарима и погрешним наруџбама, ово је класична прича о класичном нереаговању, које је постало свакодневно у нашим животима. Сви они који у свакој ситуацији реагују (полуписмено коментарисање на друштвеним мрежама не рачунам) нека, са пуним правом, не читају даље. Ако бисмо улазили у дубљу анализу НЕРЕАГОВАЊА мислим да би резултати били поражавајући.

Колико је ситуација у којима реагујемо, а колико оних у којима се суздржавамо? Какви год нам карактери били, више је ових других. Не само да не реагујемо у ситуацијама када су у питању непознати људи, него не реагујемо када су у питању наши пријатељи и што је поражавајуће, када смо у питању ми сами. Не реагујемо када нас преваре за кусур, не реагујемо када нам не стану на пјешачком, не реагујемо када нас незаслужено оборе на испиту, не регујемо на говор мржње, не реагујемо на насиље, не реагујемо чак ни на смрт! Рекли су нам да је то дио одрастања, да је одсуство реакције одлика зрелости. Повјеровали смо родитељима, комшијама, професорима, свим тим силним ауторитетима, повјеровали смо онима који су нам читав живот говорили „не замјерај се“, „ћути“, „зашто увијек мораш ТИ“, „нека други кажу“, онима који би сваку побуну у младом човјеку гушили оном „будеш ли гањао правду…“. Слагали су нас да је једино паметно „гледати своја посла“, да је бунт нешто што се прерасте, да су чегеваре сувишне у овом свијету и да преостале примјерке тог соја унапријед сажаљевамо. Убиједили су нас да је немогуће мијењати свијет, већ само себе, стога многи нису ни покушали и одмах су у старту пристали на компромис, а када једном тако крене тешко се заустави. Већ у тридесетој чудиш ми се као изумрлој врсти, све што имаш да кажеш је „с временом огуглаш“, (не)свијесно ме жалиш са оном „иде то са годинама, видјећеш“. Почне са суздржавањем, прерасте у нереаговање, заврши се потпуним игнорисањем!

Истина, у праву сте, када бисмо реаговали на сваку неисправност, некоректност или неправду, било би то младалачки наивно, чак дјечије и у потпуности донкихотовски, а можда би прерасло и у потпуну анархију, која опет никуда не води. Али, како ћемо онда окарактерисати одсуство сваке реакције, чињеницу да не реагујемо ни на шта? Како ћемо га назвати? Недостатак храбрости, конкретни или апстрактни страх, кукавичлук? Који год термин да изаберемо, нећемо погријешити, али постоји један много гори од наведених, а који би можда највише одговарао. Зове се равнодушност. Равнодушност је суперлатив нереаговања, посљедњи и најјачи његов степен.

Када од десет људи у многобројним социјалним експериментима, троје реагује, просто се изненадимо, шокирамо и(ли) одушевимо, да чак о томе причамо, дијелимо са свијетом („јеси видио оно кад…“), али ријетко се запитамо како бисмо и да ли бисмо ми у истој ситуацији одреаговали. Реагујеш или не. Равнодушан си или ниси. Нема то везе са годинама, вјеруј ми. Одговор је увијек и само у нама самима. Када смо код тога: „Извините, наручио сам продужену, а донијели сте ми кратку. Хвала.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *