(Не)спортска нација

(Не)спортска нација

ПИШЕ: Борис Ђекановић

Олимпијске игре су за нама. Као што се могло претпоставити, спорт је био у сјенци ружнијих догађаја. О овом спортском такмичењу би се могло у посебном тексту опширно писати. Постале су антипод онога што су годинама носиле у сржи. Дух олимпизма је нестао, купили га „Ујка Сем“, капитализам, профитери и остала камарила. Стрпали га у лампу. Но, главна тема је: Шта нам спорт заиста представља и како га доживљавамо?

,,Тешка времена, пријатељу мој“. Окружени смо пензионерима и старијим људима и сигурно смо сви чули њихове ламенте над судбином младих нараштаја. Кажу боље се живјело прије. Просјечна породица средње класе могла је себи приуштити љетовање и пристојан слободарски живот. С друге стране, гојазни бизнисмен и(ли) углађени чиновничић веле да данас имамо више прилика за зараду и лакши живот који иде у корак са цивилизацијом и технологијом. Истина је, као и обично, негдје између. Квака је у томе што нам живот пролази у том међупростору, међустању, међуживоту. Ни преживјети ни проживјети. У том вакууму једина ствар која нас с времена на вријеме учини поноснима јесте спорт и успјеси наших спортиста. У данашње компетитивно вријеме, људима је потребно нешто што штрчи, што се истиче, а има везе са нама индивидуално или као народом. Како не уочити Новака Ђоковића у овом општем безнађу и паду свим моралних вриједности? Човјек је то чији успјеси не би требало да су на цијени по садашњим мјерилима успјеха, као што су број голих насловница у новинама вриштећих наслова или подужи криминални досије који прати незаобилазна синтагма ,,одраније познат полицији“. Ипак, немјерљив је утицај Новак оставио на омладину која га доживљава као узора на многим животним пољима. То доводи до закључка да су спортисти лучоноше успјеха и спасиоци народâ на Балкану. Лако нам је да се идентификујемо са њима, одрасли су у истим лошим условима као и ми те тако убјеђујемо себе да ипак ни нама никад није касно нити немогуће да ,,штрчимо“. Међутим, да ли је то довољан разлог да нас тргне из летаргије и апатије? Бојим се да није. Опијени бројним успјесима и срећом коју нам доносе ватерполисти, кошаркаши, тенисери ми хранимо своју сујету и оправдавамо своје неуспјехе на пословном, емотивном и сваком другом плану. Долази до супротног ефекта од прижељкиваног.  Спортисти нам дођу као анти-стрес терапија и лијек против депресије. Конзумирамо их, прождиремо их. Доживљавамо их олако и здраво за готово. Ако којим случајем оману, најгори су! Тада брзином свјетлости прелазе пут од својатања до одбацивања. Од хероја до губитника. Ђоковић побиједио, „легенда српска“! Ђоковић изгубио, „обичан лузер који износи паре из државе и оставља их у Монаку“! То је матрица која иде у недоглед. Може се рећи да је поглед на спорт само одраз људских квалитета и карактера. Добри смо, на хљеб да нас мажеш, али нас вријеме квари. Претежак нам је био скок из два тако различита друштвена уређења и идеологије. Дочекали смо се на зубе. Крајње је вријеме да се дижемо на ноге. Тек када будемо свјесни да су нечији успјеси резултат надљудског залагања и одрицања уз много труда, тада можемо рећи да смо спортска нација. Улагање у спортску инфраструктуру би се много више исплатило него залагање  поприличних сума новца у кладионицама. Тиме несвјесно смањујемо буџет за прву ставку. Јесте ситуација у држави катастрофална и можда има и пречих ствари, али ако је култура темељ једног друштва онда је спорт носећи стуб. Шта? Култура је на још нижим гранама? Е зато је кућа (држава) на климавим основама! Хитно реновирати! Радови у току…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *