Пробуди се, покрени се!

ПИШЕ: Ондина Лепки

Пробуди се, покрени се!

„Вриједности и норме једног друштва преносе се путем социјализације кроз генерације“, кажу. Шта ми остављамо нашим будућим нараштајима или још боље питање: Ко и какве примјере даје дјеци која сада одрастају? Да ли су добри узори разголићене дјевојке и нешто старије даме које не знају боје своје тробојке, великане своје земље и оне за које је познавање опште културе равно познавању астрофизике? Или су то можда мушке фигуре које протеинима „билдају“ своје мишиће, али су на мозак тотално заборавили? Какав нам то примјер дају они својим хемијом исклесаним тијелима која им служе само за украс и ни за шта друго? У овој инвазији празних, мртвих и једноличних карактера, убрзаног темпа живота који гази све пред собом и пољуљаног, искривљеног система вриједности како живјети живот достојан човјека и израсти у биће здрава духа, а не у искомплексирану и искарикирану креатуру? Суштина је одавно морала уступити мјесто форми, природност извјештаченом и принцип искалкулисаном. Можда зато у мору другачијих имамо тоне истих са благим варијацијама на тему. Имамо крда оних који воле исто-популарно, купују исте ствари на истим мјестима, причају о истим темама на исти начин испијајући кафе на популарним, а не драгим мјестима док нам позоришта, галерије, кина, концертне сале и домови култура и омладине „зјапе“ празни или полупразни. Престанимо тражити оправдања и изговоре и почнимо тражити начин да се ствари промјене. Запитајте се када сте посљедњи пут погледали неку представу или прочитали добру књигу?! А када сте попили кафу негдје у неком локалу препричавајући догађаје и доживљаје из изласка или одиграли неку игрицу? Пробудите се, покрените се! Не дозволите да књижевници, музичари, глумци, вајари, сликари… постану археолози Културе. Зар Култура треба да постане Атлантида модерног доба потопљена на прашњавим страницама неких пожутјелих часописа, јер, побогу, важније је да знамо ко је уградио силиконе, купио нову торбу или нови ауто, оженио се или учинио прељубу, него ко је својим талентом, радом и трудом задужио човјечанство? Све су то небитне ствари кратког даха, чак и те „велике“ и силне, али скоро увијек инстант љубави. Нема више Ромеа и Јулије који би гинули за љубав, а нажалост, ни оних који би за исту живјели. Док ми живимо из дана у дан, згврчени у љуштури колотечине, Култура умире. „Краткофил“, „Фластер“, Дом омладине и сличне задужбине урбане Културе лагано нестају. Културу селимо на кров, на терасу, јер за њу другог мјеста нема. Да, Она-Култура би требало да буде на крову, али не буквално, већ метафорички. Бјежимо од традиције, коријена, урбаног, алтернативног? Куда и ка чему? Окрећемо леђа стварности, руку скрштених, погнуте главе стојимо пред проблемима, машту су изгурали опијуми за маште конзумеристичког друштва и шта очекујемо? Тражимо пророке у облацима, а не видимо ни прст пред носом и мислимо да смо задужили нечим генерације које долазе? Шекспировог јунака мучило је филозофско-егзистенцијално питање: бити или не бити, а жртву неког модернијег доба могло би морити питање: Има ли или нема Културе?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *