Промјене у високом образовању су незаустављиве

Влада Републике Српске је, након што је завршена јавна расправа, утврдила приједлог стратегије образовања у Републици Српској од 2016. до 2021. године. Стратегијом су обухваћени сви нивои образовања, али је ударна вијест у медијима било високо образовање. Из укупног садржаја, медији су као најбитније издвојили да се на приватним факултетима неће моћи организовати студијски програми за медицинска, правна и педагошка занимања и да ће бити уведен обавезни периодични надзор над студијским програмима који се изводе на високошколским установама. Најавили су и незадовољство приватних високошколских установа и споменули како Унија студената годинама води оштру политику против приватних факултета. Ништа од овога није нетачно, ипак заслужује коментар јер су намјере Уније студената, која заиста јесте прва јавно проговорила о лошем квалитету на приватним факултетима, много озбиљније.

Приватни факултети су само били очигледан примјер да у високом образовању није све како треба, што ни у ком случају не значи да су јавни факултети сви одреда добри. Зато је наша критика приватних факултета, заправо била критика лошег квалитета у високом образовању уопште, која је имала за циљ да факултете дијелимо на добре и лоше, а не на приватне и јавне. У вези с тим, када је ријеч о студијским програмима за које је предложено да не могу да се изводе на приватним факултетима, можда би било боље да су у том случају предвиђени строжи критеријуми него код осталих студијских програма, па ако их испуне приватни факултети, капа доље.

Власници приватних факултета, како преносе медији, нису задовољни понуђеним рјешењима. Сматрају их дискриминишућим и најављују жалбу Уставном суду. Имају право да штите свје интересе, а има и држава, с тим да осим права има и обавезе.

Прије неколико мјесеци медији су објавили изјаву власника једног приватног факултета у којој се жалио на штету коју је претрпио због професора с фалсификованом дипломом, који је на његовом факултету предавао осам предмета. Чињеницу да један професор, све да има легалну диплому, предаје чак осам предмета, што је вјероватно трећина укупног броја, никоме није запала за око, ни онима што имају права, а ни онима што уз право имају и обавезе. Али, јесте студентима који су питали како је могуће да такав факултет добије дозволу за рад, какви су нам критеријуми за лиценцирање високошколских установа?

Није то једини примјер. Јавно се говори о различитим критеријумима професора који истовремено раде и на јавном и на приватном факултету. Код истог професора, студент на јавном факултету не може да положи испит ни из пет покушаја, а када се препише на приватни факултет, код истог професора положи из прве и то с високом оцјеном. Можда је тешко доказиво, али би свакако требало заузети став да ли се истовремено може бити професор и на јавном и на приватном факултету, да не говоримо о томе да ли се могу једнако третирати дипломе са доброг и лошег факултета.

Има још отворених питања која чекају одговоре, а лобији су бројни и снажни. Промјене у високом образовању ће можда бити споре и уз велике отпоре, али су, ипак, незаустављиве. Студенти могу себи да припишу у заслугу што су покренули промјене и што су у приједлог стратегије и нови закон о високом образовању, уврштене три ствари на којима смо највише инсистирали: пооштравање критеријума за лиценцирање високошколских установа, обавезно релиценцирање и рангирање факултета према критеријумима квалита. Ове три ствари ће, ако ништа друго, проблеме у високом образовању учинити видљивијим, што је битан услов за промјене на боље.
 Боривој Обрадовић

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *