Ходочашће кроз пакао

Ходочашће кроз пакао

ПИШЕ: Милица Галић

 

Да, добро сте прочитали наслов, иако ја баш и нисам сигурна колико сам га добро формулисала. Можда би било боље да наслов гласи „Паклени туризам“, али овако ипак звучи нешто егзотичније, и има веће шансе да привуче пажњу. Немојте ми замјерити што сам при покушају да привучем пажњу, на неки начин прибјегла превари и употријебила мало хиперболисан наслов. Немојте ми замјерити ни што желим да што више људи прочита овај текст. Само прочитајте. Хтјела сам да опишем како изгледа један уобичајен сан за неког од подстанара моје личности. Да. Сваке ноћи заспим да бих се борила са истим демонима који су ме претходног јутра оставили тако исцрпљену. Сваке ноћи ме проведу кроз пакао. Свих девет кругова. Сваког јутра изађем у Чистилиште дана, да бих се наредне вечери опет вратила у Пакао ноћи. Парадокс. Извини Данте, знам да у твојој „Божанственој комедији“ послије Чистилишта долази Рај, али то не важи ако Комедију пишу моји демони. За почетак, није божанствена. Ни најмање. Јер, као што сам рекла, послије Чистилишта дана опет долази Пакао ноћи и тако се вртим у круг, као пас који лови свој реп. На неком морбидном ролер костеру сам. Дакле, склопим очи и полако улазим у Лимбо свог личног, малог пакла. Ту су смјештена сва моја пропала пријатељства. Оксиморон: пропала пријатељства. Ако је у питању право пријатељство, оно не може никако да пропадне. То размишљање о оксиморону пропалих пријатељстава ме полако уведе у други круг, круг збуњености. Ту ми се постави свако питање које ме је икад збунило. Дуго се у том кругу задржим, претресајући сваку синапсу у потрази за одговорима.

Кад прођу сати у којима сам (најчешће безуспјешно) тражила одговоре, спустим се у трећи круг. Ту ме сачека узнемиравајуће јака равнодушност због које не пазим гдје стајем. Будући да је управо због равнодушности цијели круг залеђен, оклизнем се и паднем наглавачке у четврти круг. Тај круг је сав направљен од оштрих, челичних игала и у њему су све моје грешке. Све до једне, од огромних до минијатурних. Боду ме у стопала, а ја у сну боса, па зато трчим да што прије побјегнем од челичних игала и стигнем у пети круг, круг туге и тишине.

Ту је мирно, ушушкано, скоро као да није пакао. Готово да бих могла ту да живим, да није атмосфере која гуши. Ваздух је тежак, набијен, има га превише. Како удисати ваздух који је плућима тежак? У овом кругу не могу да дишем, па зато бјежим још дубље, у наредни круг, круг у којем ме чека само једна једина идеја. Мисао о губитку људи које волим. Она је као октопод. Сваки пипак је једна особа. Ако се задржим више него што морам, октоподу почну да отпадају пипци. Некад један по један, некад сви одједном. Осјећај је ужасан, кад се сваки пипак претвара у особу коју волим, а она се претвара у дим и нестаје. Да не бих то гледала, прихватам потпуно непоштен уговор, силазим још дубље, у седми круг. Ту гледам исте оне људе који су у претходном кругу нестајали како ми окрећу леђа и напуштају ме јер сам их издала, изневјерила, нисам постигла све што су од мене очекивали…Онда се сви они врате, кажу ми како нисам заслужила да ме воле и гурну ме у осми круг. Ту је пијесак и ужасавајућа врелина. Пустиња. Простор гдје нема инспирације. Погледом свуда тражим оазу, у којој има макар зрнце инспирације. У даљини угледам језеро, и потрчим према њему.

До задњег тренутка се надам да ћу наћи инспирацију, али схватам да то језерце представља девети круг. Врло добро знам шта је у њему. Удахнем дубоко и зароним. На дну језера је дворац у којем живи ни мање ни више моја вијерна другарица Мултипла Склероза. Улазим у дворац, тихо, на врховима прстију. Она сједи у инвалидским колицима, склопљених очију. Спава. Сваки пут дам све од себе да је не пробудим, јер побјесни ако јој приуштим буђење. Умјесто ње, пробудим се ја. Отварам очи и видим. Инвалидска колица са лијеве стране кревета. Добро јутро.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *