Kosmopolita u teatru apsurda

Kosmopolita u teatru apsurda

PIŠE: Ondina Lepki

 

Šta čini razliku od čovjeka do čovjeka na ovom malom Balkanu? Šta nas je to otuđilo, razdvojilo i zašto smo, prije svega, zaboravili da smo ljudi? Šest malih državica,šest nedovršenih činova u teatru apsurda. Ne zna se gdje završava prethodni, a počinje sljedeći, ali izlizane zavjese se precizno spuštaju i podižu u predstavi koja nema kraja. Zašto smo dozvoli da budemo slijepi i nijemi posmatrači u vlastitoj predstavi? Da li nas je pomisao  da smo veći i bitniji no što jesmo dovela da toga da od glavnih glumaca postanemo marionete i sluge mržnje, gluposti i straha? Izgradili smo mostove i zidove jedni između drugih, učaurili se u hladne kule. Zašto i danas ,,Ivan, Bojan, Saša, Orhan i Ljuba“ ne mogu da teže ka boljoj budućnosti zajedno? Da li je bitnije gdje, kada i kako i da li je više stradalo ,,Ivana, Bojana, Saša, Orhana ili Ljuba” ili to što su stradali u ,,borbi ispod časti, protiv razuma“, boreći se za neke nametnute kvazi-ideale, tuđu korist i nečiji prljavi profit? Odgovore na ova pitanja svi već znamo, to su priče toliko puta ispričane da nam se od njih povraća (nažalost ispričane ne na pravim mjestima, jer tamo su, uglavnom, pogrešni ljudi), ALI…  Ovo ALI nam visi nad glavom kao kran. Mi i dalje živimo u prošlosti, živimo od stare slave i stidimo se tuđih neuspjeha dok smo zavidni na zajedničke uspjehe. Stagniramo prebacujući krivicu jedni na druge kao ping-pong lopticu na stolu. Služimo se samo pustim i praznim riječima, jer da malo više ,,zapnemo“ i promijenimo nešto nismo ni navikli. Da, tačno je, u našim zemljama možda nema prilike, nema novca, nema dovoljno podrške, kamenja spoticanja je mnogo. Šta smo mi uradili da se stvari promijene? Imamo mozak, a ne razmišljamo njime, imamo talenat i dopuštamo da propada. Zapeli smo u vakuumu sadašnjice, uvukli se u ljušture kolotečine i očekujemo da se nešto desi ovdje i odmah. Odmah, jer nam je sve INSTANT: instant-kafa, instant-veze, instant-prijateljstva, instant-karijere. Sve što je nastalo brzo, još brže nestaje. Preko noći se ne stvara nešto što bi trebalo da traje godinama. Spremni smo da osudimo na propast nešto i prije nego što pokušamo, da osudimo nekoga samo zato što je drugačiji i ne uklapa se u konvencionalno i šablone.

Ne, nije problem u Balkanu i mentalitetu, koliki je u svakom od nas ponaosob. Ljubav i tolerancija se na svakom od naših jezika kažu i znače isto. Da li nam to nešto govori? Trebalo bi. Postali smo dio krda koje nikud ne ide, lutajući, vrteći se u krug izgubili smo empatiju, etičnost, moć da rasuđujemo, ali i da maštamo i sanjamo. Zar to nije previsoka cijena za neki izmišljeni ponos? Čemu taj divni ponos, ako smo zaboravili da živimo život dostojan čovjeka? Veliki Milan Mladenović je rekao: ,,Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude, ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu djecu…“ Potrudimo se da tako i ostane.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *