Мерсо-човјек садашњице

Мерсо-човјек садашњице

ПИШЕ: Ондина Лепки

 

,,Мајка ми је умрла данас, а можда и јуче-не знам“, прва је реченица романа вели… Ах, не, није добро. Ками је своје суочење са свијетом формулисао као егзистенцијалну тензију бића и идеала,чов… -не, није добро. Поново. Зар је реално да нам зафале ријечи кад треба писати о нечему што нас је ,,одувало“? Или их је, пак, толико да их не можемо формулисати у нешто смислено.

На једном од часова књижевности професор нам је објашњавао термин ,,сублиме“-тежњу романтичара да у нама читаоцима изазову истовремено и осјећај дивљења, али и благе запрепаштености. Е, управо то су емоције које је, из странице у страницу, у мени изазивао  Мерсо, Камијев протагониста.

7685938_1_l

Ками је полазио од увјерења да је појединац немоћан да изађе из оквира свог друштвено-историјског положаја и у том стању има само два избора: или да се повинује, прилагоди и живи у илузији или да остане досљедан себи, разбије све заблуде и прихвати људску отуђеност, свијет апсурда и живот као бесмислено постојање. Роман, поред тога што једним дијелом почива на темељима филозофије апсурда и егзистенцијализма, већим дијелом, неминовно, има литерарну вриједност и пишчев је приказ ограничености друштва и пољуљаних моралних и етичких вриједности. Индивидуа  није интегрисана у колектив, ако се ичим разликује од осталих. Мерсо се, из тог разлога, увлачи у љуштуру свеједности, вакуум садашњице – не дотичу га ствари око њега, ослања се на чулне импресије и препушта вртлогу рутина, догађаја и људи. Индиферентан је, резигниран, пасиван, неамбициозан и брутално искрен, своју равнодушност никад неће лицeмјерно прикривати лажним сузама и јефтиним осмијесима. Баш то што ни на трен не кокетира емоцијама и крајње транспарентно открива себе, шокира друштво. ,,Ако човјек иде лагано по сунцу добиће сунчаницу, а ако иде сувише брзо озноји се и умре“, предочено је Мерсоу као највећа тајна живота. Шта то значи? Играти на сигурно, уљуљкати се у етар рутине, само живјети из дана у дан и ни случајно се не дрзнути да нешто мијењамо? Говоримо ли о Мерсоу или човјеку садашњице? Да ли смијемо бити оно што јесмо или морамо бити оно што се од нас очекује? Да ли је, Странцу, заиста потребан социјални препород само зато што не прихвата да живи конвенцијалним начином живота? У првом дијелу романа Мерсо је нијеми посматрач живота, спознао је да друштвено функционише на основу два принципа-форма је битнија од суштине и навике одређују животни ток, а у другом дијелу романа постаје фигура која трпи и испашта понајвише због ова два принципа. Не схватајући тежину ситуације, Мерсо од путника у трамвају којем безимени путници уочавају смијешне стране, преко несхваћеног и искљученог из своје властите судбине, постаје жртва предрасуда, шаблона, догми, лажног морала и двоструких стандарда. Током судског процеса, којем му се не суди због убиства, већ за све друго што је учинио, а што одскаче од нормалног и уобичајеног, почиње и Мерсоова морална трансформација.

camus-1

Мерсо увиђа значај ситница, успомена, будућности, схвата да човјек није биће које може да нормално егзистира у самоћи. Схвата мајку која се пред крај живота играла почетка-за њега то постаје логичан потез, јер се сваки човјек боји смрти и не жели да је дочека сам. Да ли сте знали да се Ками залагао за укидање смртне казне и борио против нарушавања људских права? Овај роман, управо и јесте један од видова те борбе. Мерсо ће бити погубљен гиљотином-справом која убија са много прецизности и мало срама не остављајући никакву могућност избављења. И по чему се ова казна разликује од убиства које је починио Мерсо? Убиства којем током процеса пада у сјену, а сви боље од самог Мерсоа знају како се он осјећао и зашто је у одређеним ситуацијама реаговао. Оно што се некако лагано провлачи кроз роман јесте то да свака прича има своје лице и наличје и да устукнемо и бојимо се, понајвише, ствари које не разумијемо. Друштво постаје крдо гдје има само закон јачега и систем гази и мрви индивидуе стварајући од њих марионете без крви, трунке идеје и адута. Тај закон буди у Мерсоу отпор, бунт, инат и гњев који у разговору са свештеником резултирају апсолутном кулминацијом Мерсоових емоција-он одбацује свијет двоструких стандарда, лицемјерја и дволичности, одбацује друштво које је њега одбацило: ,,Са дна моје будућности за читавог овог бесмисленог живота који сам проживео, допирао је до мене, кроз године које још нису дошле, неки тајанствени дах и он је на свом путу уништавао све што су ми до тада предлагали и још нестварнијим годинама, које сам проживео.“

За крај, можемо рећи да је овај роман, трагична драма једне несхваћене индивидуе која своју посебност носи као окове пред колективом истих, несамокритичних које су спремни да газе све људске вриједности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *