Поклапање несавршености

Поклапање несавршености

ПИШЕ: Дејан Гајић

Постоје они дани када једноставно желиш оно што је у том тренутку најбоље за тебе, али не можеш или уопште немаш утисак да неким својим чином штетиш другоме. И тако дан за даном настављаш по своме. Људи често кажу да треба бити умјерен. Зашто? Ако се већ дохватиш неке ствари, логичније би било да понудиш и више од властитог максимума не би ли успио остварити зацртано. Једноставно пусти нека иде и понашај се као да никада није ни било, али бар не допусти да ти умакне, по цијену да постанеш сјенка, сјенка која прати и охрабрује на сваком кораку који планираш учинити. Није немогуће ни да додирнеш провалију, из које сасвим сигурно у неком тренутку мораш видјети свјетлост. Иако се свима указује та нека свјетлост на крају тунела, у овом случају провалије, треба прихватити чињеницу да је тама та која увијек прва угура своје прсте. И тако, док стојиш на перону, чекајући већ сада рутински свој аутобус који ће те одвести на већ веома добро познату дестинацију, размишљајући о свјетлости и тами, гледајући понеко насмијано, а великом већином празно лице чији поглед завршава на властитим ципелама. У међувремену, пролазе лица која никада више за живота нећеш видјети, пролазе и аутобуси, међу којима је велика већина оних којима се никада нећеш одвести. Чекаш онај један, који те није издао ни у једном тренутку, онај у којем немаш већ одавно осјећај да затрепериш и помислиш у себи: „Шта је сад ово?“ Ту се већ јави знатижеља за пропуштеним. Понекад помислиш да покушаш на другом перону. Понекад се стварно деси авантура, новитет, чисто да се убије осећај колотечине, а буђењем у непознатом и прво што ти пада на памет је она стара, позната дестинација која те примирује, ствара ти осећај неког унутрашњег мира уз жељу да је све ново само сан. Зашто сад па то?

Просто из разлога што си попримио осјећај да без оног старог, доброг аутобуса, па макар и у њему поцјепаног сједишта то све нема неки дубљи смисао и име. На крају то све дође као смјена годишњих доба. Мокра, жута јесен, за њом сњежна зима, који те натјерају да макар мали дио дана потрошиш чекајући. Знаш и сигуран си у које вријеме ће доћи. Онда дођу они љепши дани које искористиш за шетњу. Немаш потребе нити препреке да чекаш, загризеш по свом. Користећи слободу и моменте свјетлости, помислиш, па зашто мени уопште треба ово чекање, овако ту све иде зависно од приступа. Реалност удари у главу када опет дођу они већ добро познати јесен и зима, који те присиле на то. Рећи ће неко, све по заслугама. Неко ће нагласити да је све у давању. Ако је већ тако уз потребу да дођеш до једног зато, на задатих хиљаду зашто. А то зато је реалност. Управо она иста реалност која ти је потребна да схватиш да је тај један перон, колико год промијенио путева, локација, покушаја отимања, перон којем се изнова враћаш. Зато окрени све онако како ти више одговара, искористи сваку шансу да без освртања одеш, али… Увијек неко „али“. Буди свјестан да ће све доћи тамо гдје је и почело, у овом случају због кога је почело. Увијек је тешко одлучити се за порок као начин живота. Тај порок је вјероватно стигао ту одмах након оне таме, да буде све што ти је потребно да изнова сване.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *